Nadimak za ovo voće bio je „otrovna jabuka“ jer se smatralo da se aristokrate razbole i umru nakon što ih pojedu, ali istina je bila da su bogati Evropljani koristili tanjire od kalaja, koji su bili sa visokim sadržajem olova. Pošto je paradajz prili;no kiseo, kada se stavi na ovaj konkretan pribor za jelo, plod bi izvukao olovo iz tanjira, što bi rezultiralo mnogim smrtnim slučajevima od trovanja olovom. U to vreme niko nije napravio ovu vezu između ploče i otrova;već se verovalo da je paradajz glavni krivac.

Oko 1880. godine, pronalaskom pice u Napulju, paradajz je postao veoma popularan u Evropi. Ali postoji još nešto u priči koja stoji iza nepopularnosti ovog pogrešno shvaćenog voća u Engleskoj i Americi, kao što Endru F. Smit detaljno opisuje u svom delu "Paradajz u Americi: rana istorija, kultura i kuvanje". Paradajz nije bio okrivljen samo za ono što je zaista trovanje olovom. Pre nego što je ovo voće stiglo do trpeze u Severnoj Americi, klasifikovano je kao smrtonosno velebilje, otrovna porodica biljaka Solanaceae koje sadrže toksine zvane tropanski alkaloidi.

Ipak, sa usponom poljoprivrednih društava, farmeri su počeli da istražuju upotrebu paradajza i eksperimentisali sa različitim sortama. Prema Smithu, još 1850-ih  paradajz je bio cenjen toliko da se koristio za prodaju drugih biljaka na tržištu. Do 1897. inovator Džozef Kembel je shvatio da se paradajz dobro čuva u konzervi i popularizovao kondenzovanu supu od paradajza.

Danas se paradajz konzumira širom sveta u bezbrojnim varijantama i većini ljudi je prilično neverovatna informacija da su se nekad ljudi plašili ove izuzetno hranljive namirnice.