Nikada je niste videli – jednostavno zato što ne možete. Ona postoji u „prostoru boja“ kojem naše oči prirodno nemaju pristup. Bar ne bez pomoći tehnologije. Istraživači sa Univerziteta Kalifornija u Berkliju i Univerziteta u Vašingtonu tvrde da su uspeli da „hakovanjem“ mrežnjače veštački prošire spektar boja koje čovek može da vidi.

Slično kao Doroti u Čarobnjaku iz Oza, veruju da mogu da nam otvore oči za potpuno novi svet nijansi.

Njihov dokaz je prototip nazvan „Oz“, koji menja način na koji se informacije o bojama prenose između ćelija u oku i dalje do mozga. Ovakvi obrasci aktivacije nisu mogući pod prirodnim uslovima gledanja, objašnjavaju istraživači.

Prototip funkcioniše tako što usmerava lasersku svetlost jedne boje (najčešće zelene) direktno ka pojedinačnim čepićastim ćelijama (čepićima) u mrežnjači koje detektuju boje.

Inače, svaka boja koju vidimo rezultat je stimulacije više od šest miliona čepića u našem oku.

Ljudi su po pravilu trihromati, što znači da imamo tri vrste čepića – osetljive na duge, srednje i kratke talasne dužine svetlosti (L, M i S). L čepići reaguju na crvenu, M na zelenu, a S na plavu svetlost. Kombinacijom njihovih signala nastaje čitav spektar boja koji poznajemo.

Međutim, postoji preklapanje između osetljivosti čepića – npr. M čepići (za zelenu) delimično reaguju i na crvenu i na plavu, pa nema nijedne talasne dužine svetlosti koja prirodno stimuliše samo M čepiće.

„Oz“ prototip to zaobilazi tako što laserom direktno aktivira samo M čepiće. Teoretski, to stvara signal za mozak koji on ne prepoznaje kao neku poznatu boju.

U eksperimentima, troje učesnika posmatralo je neutralnu sivu pozadinu dok je laser stimulisao njihove M čepiće. Kao što se i očekivalo, njihov mozak nije mogao da prepozna boju – nije ličila ni na jednu do tada viđenu.

Kada su pokušali da rekonstruišu ono što vide mešanjem crvene, zelene i plave svetlosti – nisu uspeli. Morali su da dodaju veliku količinu bele svetlosti da bi „razvodnili“ intenzitet boje.

Tim istraživača, predvođen inženjerom elektrotehnike Džejmsom Fongom sa Berklija, nazvao je novu boju koju su učesnici videli „olo“. Najsličnija boja u spektru nalazi se u kontrolnoj kutiji u okviru eksperimenta (koja u ovom tekstu nije prikazana).

Zatim su učesnicima prikazani pokretni svetlosni tačkasti uzorci, pri čemu su laserski ciljani samo određeni čepići.

Na osnovu toga, istraživači tvrde da su učesnici percipirali drugačije boje duge, neviđene nijanse koje prevazilaze prirodni ljudski spektar, kao i slike poput blistavih crvenih linija ili rotirajućih tačaka na pozadini u boji „olo“.

Drugim rečima, ako ove nove boje zaista postoje, mogle bi se prikazivati ne samo kao statične slike, već i kroz video sadržaje.

Dok Fong i njegov tim tvrde da njihov rad predstavlja „nepobitan dokaz“ postojanja nove boje, stručnjak za vizuelnu percepciju Džon Barbjur sa Univerziteta u Londonu (koji nije učestvovao u istraživanju) rekao je za BBC da je ta tvrdnja „podložna raspravi“.

Barbjur priznaje da je mogućnost da se precizno ciljaju pojedinačni čepići veliki tehnološki uspeh, ali ističe da to može uticati na percepciju intenziteta poznate boje, a ne nužno dovesti do pojave sasvim nove.

Kao i kod svakog prototipa, postoje ograničenja. Boje koje su učesnici percipirali pomoću metode „Oz“ bile su na periferiji njihovog vidnog polja, a ne u tački fokusa. To je zato što se u tim delovima oka čepići nalaze ređe i lakše ih je ciljati, ali su ti delovi mrežnjače zaduženi za slabiju preciznost slike.

Tim planira da nastavi sa razvojem „Oz“ tehnologije, s nadom da bi mogla da se koristi za detaljno istraživanje vizuelnog sistema na nivou ćelija, a možda čak i za lečenje daltonizma.

„Oz predstavlja novu klasu eksperimentalnih platformi za vizuelnu nauku i neuronauku, koja teži potpunoj kontroli prve neuronske veze ka mozgu – omogućavajući programabilnu aktivaciju svakog fotoreceptora u svakom trenutku“, zaključuju Fong i saradnici.