Ova pojava, nazvana mizokinezija – što doslovno znači „mržnja prema pokretima“ – do skora je bila malo proučavana u nauci. Međutim, primećena je u kontekstu srodnog stanja poznatog kao misofonija, pri kojem ljudi osećaju iritaciju pri slušanju određenih ponavljajućih zvukova.

Mizokinezija je donekle slična, ali se, za razliku od misofonije, više oslanja na vizuelne, a ne na zvučne okidače, objašnjavaju istraživači.

„Mizokinezija se definiše kao snažan negativan emotivni odgovor na posmatranje nečijih sitnih, ponavljajućih pokreta, poput nesvesnog vrpoljenja rukom ili stopalom“, navodi se u studiji iz 2021. godine, koju je vodio psiholog Sumeet Jaswal sa Univerziteta Britanske Kolumbije (UBC) u Kanadi.

Iznenađujuće, naučna istraživanja na ovu temu do sada su bila oskudna. Kako bi bolje razumeli fenomen, Jaswal i njegov tim sproveli su prvu detaljnu naučnu analizu misokinezije – a rezultati su pokazali da je osetljivost na vrpoljenje znatno rasprostranjenija nego što se mislilo.

Kroz seriju eksperimenata sa više od 4.100 učesnika, istraživači su ispitivali učestalost misokinezije među studentima i širim stanovništvom, analizirali njen uticaj i pokušali da otkriju moguće uzroke.

„Otkrili smo da je otprilike jedna trećina ispitanika prijavila određeni nivo osetljivosti na ponavljajuće pokrete drugih u svakodnevnom životu“, objašnjavaju istraživači. „Ovi rezultati potvrđuju da mizokinezija nije ograničena na kliničke slučajeve, već predstavlja široko rasprostranjen društveni izazov.“

Analiza je pokazala da se misokinezija ponekad javlja zajedno s mizofonijom, ali ne nužno. Fenomen značajno varira među pojedincima – dok neki osećaju blagu iritaciju, drugi su izuzetno pogođeni.

„Emotivno ih pogađa, izaziva reakcije poput besa, anksioznosti ili frustracije, a može smanjiti uživanje u društvenim situacijama, ometati rad i učenje“, objašnjava psiholog Todd Handy sa UBC-a. „Neki čak izbegavaju društvene aktivnosti zbog ovog problema.“

Handy se zainteresovao za mizokineziju nakon što mu je partnerka rekla da se često vrpolji i da joj to izaziva stres – ne samo kod njega, već i kod drugih ljudi.

„Kao naučnik koji proučava vizuelnu kogniciju, želeo sam da saznam šta se dešava u mozgu“, kaže Handy.

Najveće pitanje koje ostaje je – zašto nam vrpoljenje toliko smeta?

U svojoj studiji, istraživači su pokušali da utvrde da li se misokinezija javlja zbog preosetljivosti na vizuelne stimuluse, odnosno nemogućnosti da se ignorišu pokreti u perifernom vidnom polju. Međutim, rani eksperimenti nisu dali jasne dokaze da refleksni vizuelni mehanizmi imaju ključnu ulogu u ovom fenomenu.

Iako je istraživanje tek na početku, naučnici imaju nekoliko teorija.

„Jedna od mogućnosti koju želimo da ispitamo jeste uloga takozvanih ‘ogledalskih neurona’“, kaže Jaswal.

„Ovi neuroni se aktiviraju ne samo kada mi sami pravimo pokrete, već i kada posmatramo druge kako se kreću. Na primer, kada vidite nekoga da se povredi, možete instinktivno da se trgnete – jer mozak reflektuje njegov bol.“

Zbog toga postoji mogućnost da osobe koje pate od misokinezije podsvesno saosećaju sa fidgeterima – ali na negativan način.

„Ljudi se vrpolje kada su nervozni ili anksiozni, pa je moguće da osobe sa misokinezijom preuzimaju te emocije i osećaju ih kao svoje“, dodaje Jaswal.

Da li je to pravi uzrok mizokinezije, pokazaće dalja istraživanja. U jednoj naknadnoj studiji iz 2024. godine, Jaswal je ispitivao 21 volontera i otkrio da ovaj fenomen može biti povezan sa teškoćama u odvraćanju pažnje od podražaja, a ne samo sa prvobitnim ometanjem.

Jedno je sigurno – ovaj neobičan fenomen daleko je češći nego što smo mislili.

„Za sve koji pate od mizokinezije – niste sami“, poručuje Handy. „Ovaj problem je stvaran i pogađa mnoge ljude.“

Studija je objavljena u časopisu Scientific Reports.