Hvaljen od strane publike i kritike, film režisera Erika D. Hauela govori o dubokim ljudskim borbama, suočavanju sa bolom, tugom i iskonskom potrebom čoveka da pripada bilo kome samo da ne bude sam.

Sredina je 20. veka. Odvažna mlada medicinska sestra spremna je da zakorači iza zidina usamljenog toskanskog zamka i pomogne mladiću koga je strah oterao u svet tišine. Verenin cilj je da utihnulog dečaka Džejkoba vrati u stvarnost. Koliko god se trudila, sa svakim novim korakom sve dublje zalazi u tamu koja počiva iza kamenih zidova. Ipak, Verenina glavna obeležja su njena izuzetna senzitivnost i dar da dospe do svakog deteta. U početku Džejkob je delovao uznemireno njenim prisustvom, dok je ona pomno pratila svaki njegov pokret. Tada je shvatila da se u unutrašnjem svetu mladog dečaka događa više nego što bi iko mogao da pomisli.

Da li je pao pod surove čini duha nesrećno zazidanog u zidove zamka? Ne bi li spasila poslodavce, ali i sebe, Verena brzo mora da se suprotstavi aveti u čijoj će se nemilosti uskoro i sama naći.

- Scenario za film "Šapat iz kamena" pročitala sam prvi put pre pet godina i odmah se zaljubila u njega. U današnje vreme sve je komercijalizovano. Film je postao zbir zvučnih imena, specijalnih efekata i plitkih poruka. U delima savremene kinematografije nedostaje umetničke ozbiljnosti, one koja ostavlja trag za sva vremena, a ne samo u jednom trenutku. Takvi projekti su poput retkih životinja - mogu da se nabroje na prste. Srećom, još ima onih koji se bore za opstanak ove „ugrožene vrste“. „Šapat iz kamena“ jedan je od tih filmova. Kad sam prvi put uzela tekst u ruke, čitala sam ga bez predaha. Sve vreme telom su mi prolazili žmarci. Nemoguće je ne osetiti strah kad se susretneš sa takvom pričom. Ipak, baš ta jeza, uz vešto konstruisan lik Verene i napetost, kojom radnja odiše od početka do kraja, učinili su mi ovaj projekat izazovom koji ne mogu da odbijem. "Šapat iz kamena" je poput najboljeg Hičkokovog horora i više od toga – poručila je Emilija Klark.