Već po običaju, prvo su sami svirači petnaestak minuta zagrevali posetioce, koji su već uhvatili dobar ritam, kada se na sceni pojavio Zvonko. Odmah pozdravljen snažnim aplauzom, vrsni umetnik je, kao i uvek, hronološki započeo šetnju kroz „pesme, pjesme i pisme“, kako uvek voli da napomene. Krenulo je sve uz čika Jovu Zmaja („Tiho noći“), pa se nastavilo stihovima Nikole Vladimira Nikolića („Na te mislim“), Isidora Bajića („Ljubio sam crno oko“), Šantićeve "Emine"...

„Nama je izuzetna čast što smo večeras tu, bez obzira što su nas ovako proredili. Šta da radimo, nadamo se da će i ovoj gluposti doći kraj“, prigodno se publici obratio Bogdan. Nije Zvonko izostavio ni delo, kako je rekao „običnog zidarskog radnika, mog Somborca“ Blaška Markovića, „U tom Somboru“, pa „Kad sam bio mlađan lovac ja“, „Na kraj sela čađava mehana“, „Ne vredi plakati“, „Rastao sam pored Dunava“... Uvrstio je i ove večeri u svoj program bisere savremene muzike koji se tu savršeno uklapaju – Bajaginu i Lošinu „Vratiće se rode“, te „Ko te ima, taj te nema“, autora Baneta Krstića. Podsetio je Zvonko da je pre 50 godina napisao svoju prvu autorsku pesmu „Ej, salaši na severu Bačke“, što je bio i lajt-motiv ovog koncerta, a „Kada padne prvi sneg“ simbolično je najavila prve ovogodišnje pahulje koje su, nekoliko časova kasnije, zabelele Beograd. Ponovo su, pred kraj nastupa koji je potrajao više od dva sata, tamburaši samostalno dobili svojih pet minuta, i zasvirali kolo u 12 durova. Kralj tamburaške muzike pokazaao je, na izmaku osme decenije, da mu godine ne mogu ništa. Glasom, pojavom, šarmom, po ko zna koji put je oduševio posetioce koji su mu snažno aplaudirali posle svake numere.


Novi susret Zvonka Bogdana sa beogradskom publikom zakazan je na istom mestu 15. decembra.