Iako se poslednjih godina uspešno bavi muzikom i već dugi niz godina njena adresa je Francuska, Viktorija Abril jedna je od najuvaženijih dama španskog glumišta. Tokom 40 godina duge karijere, glumila je u preko 60 filmova, a posebno mesto među njima svakako zauzimaju "Veži me" i "Visoke potpetice" Pedra Almodovara. Uoči svečanog otvaranja FEST-a, Abrilova je prisustvovala konferenciji za novinare.

Da li ste bili upoznati sa činjenicom da ste u Srbiji veoma popularni? Španski film je ovde vrlo cenjen i gledan.

- Da, znam. Ovo je moj drugi put u Beogradu, 2000. sam bila ovde, pevala sam i promovisala svoj album. Juče sam dala mnogo intervjua i oduševljena sam što su svi bili na španskom, svi novinari su znali španski! Obično kad radim neku promociju u Evropi, govori se na engleskom, a ovo je jedina zemlja gde svi govore španski. Shvatila sam da je razlog za to što se ovde u Srbiji i generalno na Balkanu uči španski kroz filmove i serije. Istovremeno, uvidela sam da na Balkanu postoji nešto meni vrlo blisko. Bila sam u Makedoniji kad sam snimala film sestara Mitevski koji se prikazuje sutra u Kinoteci, i tamo sam primetila veliku sličnost sa mojom Andaluzijom iz šezdesetih, gde sam provela detinjstvo. Ovaj fantastični kišni dan u Beogradu me podseća na Madrid iz osamdesetih.

Imali ste veliku ulogu u pokretu Movida tokom osamdesetih. Kakve su vam uspomene na taj period?

 - Preselila sam se u Pariz zbog ljubavi na samom početku pokreta, ali sam često odlazila u Španiju da radim. Tih osamdesetih je počela moja ljubavna priča sa Almodovarom, i iako sam živela u Francuskoj u tom periodu sarađivala sam sa skoro svim važnim rediteljima u Španiji.

Karijeru ste započeli kao plesačica i tada ste rekli da je dobro da ste počeli da se bavite glumom, jer je bar taj fizički bol nestao. Da li zaista nema tog bola u glumi?

 - Oduvek sam želela da plešem ali sam sa 14 godina morala da pronađem neko drugo zanimanje jer sam shvatila da ne mogu da se bavim klasičnim baletom celog života. Trebalo je da postanem sekretarica, ali sam u tom periodu počela da se glumim i snimila pet filmova. Kad sam snimila peti film, Promena pola sa Visente Arandom, odložila sam baletske cipele i odlučila da budem glumica. Razlika između plesa i filma je upravo u tome što u filmu ne mora da se pati, krvari i vraća kući u suzama, mnogo mi je bilo lakše. Film Promena pola je priča o mladiću koji želi da postane devojka, i u tom trenutku sam shvatila da film ima terapeutsku vrednost, ne samo za nas koji se njime bavimo već i za one koji ga gledaju.



(Foto: Naxi media, Željka Dimić)

Vaše koleginice se žale da za žene u određenim godinama nema dobrih uloga, šta vi mislite o tome?

 - Tačno je. Prokleta decenija za glumice su četrdesete, reditelji ne pišu uloge za nas u tim godinama. To su samo uloge loših ili ogorčenih žena, reditelji ne žele više da budeš žena, senzualna, da se skidaš, da vodiš ljubav. Zato sam ja u četrdesetim odlučila da se upustim u jednu muzičku avanturu. Zahvaljujući muzici i publici četrdesete su bile moje najsrećnije godine. Mislim da je razlog što nema uloga za žene u tim godinama je što su suviše mlade da bi glumile starice i suviše stare da bi glumile devojke. Ali bez panike, sve se sredi kad se stigne u pedesete! Tad mogu da se glume bake, majke, ćerke i tetke.

Vi ste glumica svetske reputacije, šta je opredelilo vašu karijeru, šta je obeležilo?

 - Ključni momenat u kome sam ja odlučila da budem glumica a ne plesačica je bio film Promena Pola, moj prvi film sa Arandom sa kojim sam sarađivala celog života, 14 filmova za 30 godina. Almodovar je internacionalno najpoznatiji reditelj sa kojim sam sarađivala, snimili smo 3 filma u 5 godina, ali moja profesionalna karijera na filmu traje skoro 40 godina. Kad biste me pitali da se odlučim za samo jednu osobu koja je uticala na moju karijeru, to je kao da me pitate da izvučem jednu prečku iz merdevina, sve bi se raspalo. Meni su svi filmovi važni, čak i oni koji su bili neuspešni jer se na njima uči.

(Foto: Naxi media, Željka Dimić)

Da li je film sada drugačiji nego osamdesetih, koliko se kinematografija promenila?

 - Razlika između osamdesetih i sadašnjeg trenutka je što tad nije postojala politička korektnost. Sada film "Veži me" ne bi mogao da pronađe producenta koji bi pristao da radi na njemu. Tada smo bili mnogo slobodniji.

Kakav je vaš današnji status u Španiji? Očekuje vas premijera filma posle gotovo deset godina pauze u Španiji.

 - Ja sam snimila preko 100 filmova u Španiji, bila sam nominova za nagradu Goja puno puta. Od kad sam počela da pevam radila sam na mnogo manje filmova. Sad radim na seriji Klem u francuskoj i posvećena sam tome. U Španiji će u maju ove godine biti prikazan film Nacida para ganar reditelja Visente Viljanueve koji je neverovatno talentovan. To je crna komedija, tip humora koji smo imali mnogo ranije, kad smo bili pod cenzurom. Vrlo sam ponosna na taj film.