Kada malo razmislimo čudni su putevi koji vode ka ostvarenju novogodišnjih odluka, posebno onih velikih, ambicioznih ciljeva koji bi mogli umnogome mogu da promene naše živote: čini se zapravo da nikada ne uspevamo da ih ostvarimo, piše The Guardian.

Na primer: previše ste zauzeti (ko nije?), pa nije lako naći vremena za nekoliko novih svakodnevnih navika. S druge strane, vi ste osoba koja uvek nastoji da da sve od sebe, pa je jasno zašto ne stičete naviku da vežbate tri puta nedeljno, ili da ne uspevate da organizujete svoje finansije i da smanjite svoj uticaj na zagađenje životne sredine. Nije stvar u tome da ne pokušavate jer mislite da nećete u potpunosti ostvariti ciljeve. 

- Obično to rešavamo tako što kažemo sebi: "Sledeći put će biti drugačije", kaže Džesika Abel, kreativni trener. To dovodi do toga da se osećate kao da radite na promeni, iako verovatno ne radite ništa posebno A onda još više mrzite sebe kada stvari krenu po zlu...

Ako zaronite u stvari malo dublje, ideja o promeni na osnovu "čvrste odluke da se promeni" počinje da izgleda još čudnije. Tu ste, vaše poznato "staro ja", sa svim svojim manama i nedostacima, odlučilo je da je vreme za "novo vas". Međutim, onaj ko nadgleda ovu transformaciju, odnosno osoba koja predlaže nove navike, kupuje knjige za samopomoć, kreira dnevne tabele napretka i lepi podsetnike na frižider je naravno – „stari ti“. To znači da će neke promene koje izaberete i način na koji ih sprovodite uvek imati karakteristike kreatora ideje – vas.

Ako ste obično skloni da zauzmete samokažnjavajući pristup ishrani ili vežbanju, verovatno ćete na kraju slediti odluke koje nesvesno pojačavaju tu tendenciju, obećavajući da ćete slediti intenzivniji režim nego ranije. A ponekad je potrebno samo malo više discipline i obraćanja više pažnje na svoj osećaj o tome šta je dobro za vas u datom danu. Ili, ako volite da ugodite ljudima, možda biste odlučili da ove godine budete još bolji u održavanju kontakta sa prijateljima ili da češće zovete roditelje. Ali ako ste navikli da ih samo dočekate gozbom kada dođu, moguće je da se nećete mnogo promeniti, barem ne u pravcu u kom ste se nadali.

Dakle, možda je vreme da prigrlite duh „anti-rezolucije“ i odlučite da 2024. godine tražite malo manje od sebe, namerno birajući neke male promene umesto zahtevnijih. Štaviše, možda ćete odlučiti da prestanete da radite neke stvari potpuno i zauvek. Manje odluke su zapravo dobar prvi korak, a skromni ciljevi često mnogo više motivišu za promenu od grandioznih. Za početak, manje je zastrašujuće planirati, recimo, posvetiti 10 minuta dnevno radu na svom novom romanu, umesto da planirate da radite na njemu sat i po. Sa umerenijim planom, manje je verovatno da ćete u potpunosti odustati. Međutim, treba shvatiti da je sama praksa da se nečega držiš daleko važnija od onoga čega se držiš, posebno u prvim danima nove navike.

Što je manji cilj, veće su šanse

Dakle, 10-minutna vežba pisanja nije impresivna kada je uporedite sa idejom od 90 minuta, ali 10-minutna navika koju zaista sprovodite je nemerljivo važnija od 90-minutne navike o kojoj samo sanjate, a zatim je zaboravite nakon samo nekoliko dana. Najbolje pitanje koje sebi treba postaviti kada formulišete takve navike često nije: „Kako bih želeo da izgleda moj idealan dan?“ nego: „Koja je dnevna akcija u koju sam zaista uveren da ću raditi, čak i u najluđim danima?“.

Istovremeno, važno je i svakodnevno održavanje navike. Čvrsti plan da se nešto radi svaki dan može lako postati vrsta apsolutističke šeme koja će vas brzo izbaciti iz koloseka. Učitelj meditacije i autor brojnih podkasta sa savetima, Den Haris, kaže da ne treba da težimo da meditiramo svaki dan, već da taj standard primenjujemo i na druge aktivnosti. Naime, to "svakodnevno" bi trebalo da znači da se nećete oslobađati obaveze kad god vam se prohte. Jasno je da ako povremeno trčite, ili pripremate zdrave obroke, ili učite španski dva dana u nedelji, ne radite to svaki dan. Ali možda možete da odlučite da to radite četiri dana u nedelji? U nekim periodima kada ste veoma zauzeti to može da bude prava mera. Poenta je u tome da ćete intuitivno znati da li održavate zadati zamah ili ne, a da pritom ne budete nefleksibilni iu situaciji kada se plan "uruši" prvi put kada vam dan izmakne kontroli.

Pa ipak, niže rezolucije su zapravo samo prvi korak. Sledeća stvar je da odlučite da se u potpunosti posvetite nečemu. To je praksa koju je pokojni stručnjak za menadžment Piter Draker nazvao „posteriornošću“, što je suprotno od postavljanja prioriteta. Pošto je vaše vreme ograničeno i načini da ga ispunite beskrajni, davanje prioriteta znači da ste doneli odluku da svoje vreme iskoristite za nešto. Razumljivo je da nešto drugo mora da zauzme pozadinu, ili ćete to potpuno napustiti. To samo znači da svesno i namerno sagledate svoje aktivnosti i zapitate se: ako već nisam, da li da počnem sada? Ako je odgovor ne, ili čak i ako je samo dvosmislen, to je indikacija da ga možete odbaciti.

Da budemo jasni: ovo će vam se verovatno činiti izuzetno teškim. Uslovljeni smo da mislimo da je za preduzimanje određenih stvari potrebna hrabrost i izdržljivost i da samo lenji ljudi lako odustaju. Ali živimo u kulturi koju karakteriše ono što društveni teoretičar Hartmut Rosa naziva „dinamičkom stabilizacijom“, u kojoj se naš svet, a posebno naša ekonomija, moraju kretati brže da bi preživeli, što za nas kao pojedince znači da moramo činiti sve više i više. . Stoga često samo preduzimanje neke akcije nije hrabar put, već put najmanjeg otpora. To je odupiranje pritisku da se preduzme akcija koja zahteva hrabrost (kao i malo privilegija).

Život nema smisla bez predaha

Međutim, da bismo istinski prihvatili duh protiv rezolucija, moramo ići dalje. Šta bi se desilo da sebi nametnete obavezu da ćete sledeću godinu provesti potpuno neaktivno? U svojoj fascinantnoj knjizi Vita Contemplativa, nemačko-korejski filozof Byung-Chul Han iznosi ubedljiv argument da je neaktivnost, a ne aktivnost, ono što ljudskom životu daje smisao, njegovu vrednost i ono što on naziva njegovim „sjaj“. On piše: „Bez trenutka pauze ili oklevanja, gluma se pretvara u slepu akciju i reakciju... Tišina produbljuje razgovor. Bez tišine nema muzike – samo zvuk i buka... Ako izgubimo sposobnost da budemo neaktivni, počinjemo da ličimo na mašine koje jednostavno moraju da funkcionišu”.

Postavite nekoliko skromnih ciljeva, ili možda nijedan; jednostavno se povucite iz aktivnosti koje vam više ne donose smisao ili radost. Opustite se i opustite one oko vas. Nema jasne buduće koristi od stajanja na vrhu brda i gledanja u daljinu, ili gledanja u plamen otvorene vatre, čitanja nekog neprikosnovenog, ali simpatičnog dela literature. Iz perspektive koja je okrenuta budućnosti, ovo izgleda kao gubljenje vremena; ali ono što zapravo znači je da ste pronašli trenutak ispunjenja u sadašnjoj stvarnosti, stvarni trenutak dobro proživljenog života, umesto da provedete još više vremena pripremajući se za kasnije ispunjenje

Ako se zadovoljstvo starca koji pije čaše vina ne računa, proizvodnja i bogatstvo su samo šuplji mitovi; imaju značenje samo ako se mogu naći u individualnoj i živoj radosti. Štednja vremena i osvajanje slobodnog vremena nemaju smisla ako nas ne dirne smeh deteta u igri, napisala je Simone de Beauvoir.

Moguće je, naravno, da ste u novu godinu ušli sa osećanjem kao da zaista morate da se promenite, da bi sva ova priča o šetnji prirodom ili uživanju u čaši vina mogla biti u redu za većinu ljudi, ali vaš život trenutno izgleda tako haotično, nezdravo ili neinspirativno da je neophodan veliki remont. Ako je tako, možda bi bilo od pomoći da sebi postavite radikalno pitanje o ličnom razvoju, toliko radikalno da ga mnogi izbegavaju: Šta ako nikada ne uspem da se promenim? Šta onda?


U početku izgleda kao da je odustajanje besmisleno i da treba da pristanete na lošiji život od onog koji ste mogli postići da ste prihvatili promenu, ali vredi razmisliti. Kao što psihoterapeut Bruce Tift ističe, postoji nešto interesantno u tome da kažete sebi da ste duboko zbrkana osoba kojoj je potrebno mnogo poboljšanja. Tift predlaže da se zapitate kako biste se osećali kada biste znali da će vas osobina koja vam je najneprijatnija, ona koju uvek pokušavate da promenite, proganjati u nekom obliku do kraja vaših dana. Šta ako ćete se uvek boriti sa svojim osećanjima u vezi sa svojom težinom, ako imate tendenciju da odugovlačite ili ako vas porodični život iscrpljuje više nego što mislite da bi trebalo?

Odustajanje od borbe je ponekad ključno

Za mnoge ljude, odustajanje od nade na ovaj način pokazalo se neočekivano oslobađajućim. Udaljavajući se od borbe koja je definisala njihove živote, oni se osećaju slobodnije da se zaglave u aktivnostima koje trenutno smatraju značajnim. I, ironično, često im je lakše da reše problem koji ih muči.

U tome leži duboka istina o prirodi promene i rasta, ona koja svoj najživopisniji izraz nalazi u taoističkom konceptu „vu vei“, koji se obično prevodi kao „ne raditi ništa“. Ne radi se zapravo o tome da ništa ne radite. Više se radi o tome da se sklonimo s puta akcije, da zauzmemo manje diktatorski pristup sebi i svom okruženju, da dozvolimo da se promene dogode prirodno, bez mešanja i psihološkog bola koje često osećamo.

Neuspeh konvencionalnih novogodišnjih rezolucija teško da bi iznenadio vu vei praktikanta. Svi ti veliki planovi i teška obećanja da ćete sami sebe popraviti bi očigledno samo zakomplikovali stvari, doveli do preteranih pokušaja ili paralize, zatim neuspeha, obeshrabrenja i opšte silazne spirale. Naime, podjednako je verovatno da ćete biti osujećeni ako se previše trudite kao i ako se ne trudite dovoljno. Dakle, u ovoj godini razmislite o tome da odbacite sve to. Postavite nekoliko skromnih ciljeva, ili možda nijedan, osim povlačenja iz aktivnosti koje više ne donose smisao ili radost. Prestanite da zahtevate promene od sebe. Zapitajte se šta zaista želite da oblikujete u svom životu i – dozvolite to.