Morski kapetan, Jakob Stor se opkladio sa prijateljem u kafani da će oženiti prvu ženu koja ušeta u kafanu. Nekoliko trenutaka kasnije u kafanu je ušla Lizi.


Zanosna Lea Sejdu je u Kanu 2021. godine nastupila sa čak četiri filma, među kojima su: „France“, „The French Dispatch“, „Prevara“ i „Priča moje žene“, ali je zbog korona virusa izostala sa premijera svih filmova. Publici je dobro poznata po ulozi doktorke Medlin Svon u poslenjim Bondovim filmovima – „Spekta“ i „Nije vreme za umiranje“, dok ju je proslavila uloga Eme u filmu „Plavo je najtoplija boja“ tunižanskog reditelja Abdelatifa Kešiša, za koju je bila nagrađena Zlatnom palmom u Kanu 2013. godine.


Nesumnjivo su joj u filmu parirale i kolege Francuz Luj Garel („Male žene“, „Zauvek mladi“, „Moj kralj“) i Holanđanin Gis Naber u uloz njenog supruga i bivšeg ljubavnika koji priču i gledaoce dovode do stanja ludila.


Rediteljka Ildiko Enjedi („Na telu i duši“, „Moj 20. vek“) je rekla da je ovaj film pravo emotivno putovanje i da je snimanje bio zajednički proces u kome su glumci morali sebe da ogole kako bi došli do pravih emocija i da im je zaista zahvalna na tome: „Morali smo duboko po sebi da kopamo kako bismo našli prave emocije i reakcije, neke stvari bismo Lea, Gis i ja zajedno radili, dok smo neke morali samostalno da pronađemo, jer nam je cilj bio da gledaoci mogu da zauzmu i Lizinu i Jakobovu stranu, a to je zaista teško“.


Od 25. avgusta film „Priča moje žene“ u bioskopima.