Radili ste na jednom veoma zahtevnom poduhvatu - dokumentarnom filmu koji se bavi životom Sretena Stefanovića, čiji životni vek premašuje 100 godina. Koliko je izazovno raditi na dokumetranom filmu, ukoliko se uzme u obzir da poslednjih godina, u naletu komercijalizovanih sadržaja, sve je manje mesta za ovaj žanr? Koliko je zahtevno prikupljati građu o životu čoveka koji je bio olimpijac, sokolaš, šampion, pedagog?

- Kada niste stigli da se odužite svojim roditeljima, onda gledate kome možete da se odužite. Nekome ko je star, a koje je zaboravljen. Jedan od tih ljudi je g. Sreten Stefanović, koji je rođen 1916. godine, a koji je i dalje veoma dobrog pamćenja, pun pozitivne energije i čija je biografija fenomenalna. Dakle, on je neko ko je rođen u Prvom svetskom ratu, na jastuku iznesen iz Sarajeva u Vršac. U Drugom svetskom ratu kao vojnik demobilisan u Sarajevu pa vraćen u Vršac, a u trećem, bratoubilačkom ratu '92 mu je zapaljen stan u Sarajevu i ponovo je došao u Vršac. I pored toga, život od njega nije napravio negativca, on nije neko ko je gnevan. Njegov život od jednog veka nosi na način kako ne biste verovali. Dakle, najstariji živi sokolaš, najstariji živi domaći olimpijac, svedok XX veka, žrtva tri rata i najstariji korisnik Apple-ovog kompjutera u 101. godini. Mi nemamo više svedoke epoha, pa je bio izazov napraviti film. Znate, u ozbiljnim zemljama postoji kultura pamćenja, nažalost, to kod nas nije više slučaj.

Snimali ste i radili sa stogodišnjakom. Koliko je bilo zahtevno ispratiti proces snimanja?

- Imali smo veliko razmevanje filmske kuće "Centar film". ( Scenario za film je odabran na javnom konkursu za audio vizuelna dela evropske nezavisne produkcije iz 2015. godine)Oni su dali tehniku i ljude. Znate, mi smo taj film radili godinu i po dana u raznim okolnostima, jer je trebalo da se stvari poklope. Reskir je uvek kada radite sa nekim ko ima 99 i 100 godina. Ali mi smo uspeli da napravimo film, da bude emitovan na nacionalnoj televiziji i da napravimo filmsku muziku, koja prati njegove emocije. On mi je rekao uz koju pesmu se upoznao sa svojom suprugom 1927. godine i ja sam zamolio da u tome učestvuje Miroslav Tadić, koji je u Los Anđelesu snimio pet verzija te pesme. Onda sam imao divnu okolnost da Amira Medunjanin snimi najstariju sevdalinku a cappella koju zna, da bismo imali zvuk Sarajeva iz '16, '41 i '92 i zamolio sam Željka Savića da napravi pesme o sokolima koje zna.

Kakve su reakcije ljudi na film?

- Nakon premijere stiglo mi je mnogo dirljivih poruka, ali je sve impresionirao čovek od 100 godina koji se seća kako je izgledalo kako je pobegao iz zabavišta, kako mu se zvala prva učiteljica, drugovi iz detinjstva...To je čovek koji ima fenomenalnu memoriju i koji se seća i '22, ali i 2009. godine. On ima kompletnu panoramu svojih emocija. Znate, postoji i ta scena u filmu, on svakoga jutra putem Skype-a budi svog sina za posao, koji od 1984. živi u Lozani i dizajner je Olimpijskog komiteta i onda oni pričaju na nekoliko jezika.

Osvrćući se i na činjenicu da film obluje i istorijskim podacima g. Popović otkriva i da motiv rada na ovakvom poduhvatu ne leži samo u profesionalnom, već i u ličnom zadovoljstvu:

- Ja mislim da ako možete da otrgnete od zaborava nešto, onda vaš život ima neki smisao. Ako već mogu, tu i tamo da "podmetnem" moje ime i prezime da bi ljudi pristali da učestvuju u nekim lepim stvarima. Okruženi smo ružnim stvarima, a imamo mnogo ljudi čije priče nismo čuli, čija svedočenja o vremenu ne znamo. Ako sam u tome učestvovao i nešto pomogao, ja sam veoma zadovoljan učinkom.



(Foto: Naxi media)

Dobitnik ste ovogodišnje nagrade Tanja Petrović, za afirmaciju i doprinos u kulturi.

- Imao sam sreću da celog života radim sa ljudima koji su razumeli to što radim. Od Nikole Karaklajića, preko Duška Radovića, Dragana Markovića u "Politici", Milana Vlajčića, Pere Zubca, do ljudi koji su prepoznali to što radim. Tirke koji me je doveo u "NIN", u "Politikinom zabavnku" sam dobio šansu da tada napravim prvu muzičku stranu u tadašnjoj Jugoslaviji...Imao sam sreću da budem muzički urednik dva muzička časopisa...Ali sam se sam izborio da ih napravim. Ja do dana današnjeg nisam imao sponzore, ali to je moja sreća - da sa imao dobre ljude sa kojima sam sarađivao. Svaki posao zavisi od saradnika. Ja uvek pominjem slučaj Kolumba koji je na Santa Mariju stavio ljude i niko nije znao da li je Zemlja okruga, ali on je rekao: "Idemo!", jer je verovao. Tako sam i ja imao sreću da radim sa ljudima koji su verovali da je vredno raditi to što smo radili, bilo da je reč o novinama, koncertima, pločama, knjigama...Čovek ima dve mogućnosti - da bude ili životinja ili cvet u saksiji. Ja imam godina, ali mi još uvek nije vreme za saksiju. Verujem da je izbor čoveka da se otima, da se pomera.

Neko ste ko iza sebe ima bogato iskustvo i znanje, a pomenuli ste značaj kulture pamćenja. Na koji način se neke vrednosti, delovi istorije mogu preneti mladima i prevazići zaborav koji je uslovljen prolaskom vremena i promenom trendova?

- Ja mogu da govorim na ličnom iskustvu. Borite se svojim primerom da svoju okolinu promenite, očuvate ili  je učinite boljom. Ja znam, idući po fakultetima gde držim predavanja koliko mlade ljude zanima da čuju kako su nekada stvari izgledale.  Važno je da znaju da su rođeni u zemlji koja ima ozbiljnu tradiciju i po pitanju muzike, i po pitanju televizije, i po pitanju štampe.