Haknazarijan se ubraja među najperspektivnije violončeliste današnjice sa bogatom koncertnom karijerom koja obuhvata nastupe na najprestižnijim svetskim festivalima i saradnju sa vodećim svetskim simfonijskim orkestrima poput Londonskog simfonijskog orkestra, Berlinskog Koncerthausa, Sidnejskog simfonijskog orkestrta, Čikaškog simfonijskog orkestra...

Na violončelu Đuzepe Gvarneri napravljenom s početka 18. veka, ovaj mladi umetnik osvaja simpatije publike trudeći se da, kako objašnjava, kroz svaku interpretaciju oživi određen karakter, prenoseći na taj način emociju klasične muzike na publiku.

Publici na Mećavniku Haknazarijan je u pratnji violiniste Hačatura Almazijana izveo Varijacije na temu Čajkovskog A. Arenskog i premijerno Tarantulae Cedenzas Đ. Solime. 

(Foto: Naxi media, Željka Dimić)


U okviru koncertnog programa imali smo priliku da premijerno slušamo Vaše izvođenje Tarantulae Cadenzas italijanskog kompozitora Đovanija Solime. Kakvi su utisci nakon koncerta?

Prilično sam zadovoljan, s obzirom na to da sam premijerno izveo kompoziciju. Uvek je teško kada se delo izvodi prvi put, jer postoji neizvesnost koja uključuje sve izvođače. Nažalost, nismo imali mnogo vremena za probe, jer sam zbog preokupiranog rasporeda tek juče stigao na festival. Danas smo imali probu pred nastup i mislim da sam našao dobru konekciju i razumevanje sa orkestrom i da smo na kraju upeli.

Reč je o veoma dinamičnoj kompoziciji. Koliko je zahtevno bilo interpretirati je?

Da, ona jeste dinamična, u sebi ima dosta interesantnih komponenti, što ja veoma volim. U njoj možete čuti i rock, prizvuk Srednjeg Istoka, spiritualnu muziku, italijansku melodiku...Ja volim muziku Đovanija Solime upravo zbog toga, jer kao kompozitor objedinjuje različite ritmove i epohe, a ova kompozicija je klasičan primer toga i bilo mi je veoma interesantno da radim na njoj.

Ovaj festival je posvećen mladim umetnicima koji su se opredelili da svoju profesionalnu orijentaciju usmere ka klasičnoj muzici. Vi ste takođe bili učesnik jednog značajnog programa, BBC New Generation Artists. Koliko je to iskustvo bilo značajno za vašu dalju karijeru?

To je bilo zaista dragoceno iskustvo. BBC New Generation Artists mi je omogućilo da dosta sviram u Engleskoj i da sniman na BBC radiju, koji je ako ne najveći, onda jedan od najznačajnijih i najpriznatijih svetskih radija. Bila je velika čast i odgovornost da budem jedan od njihovih umetnika u periodu od više od tri godine.

(Foto: Naxi media, Željka Dimić)

Već ste imali prliku da posetite Kustendorf Klasik. Kakvi su dosadašnji utisci povodom festivala?

Iskren da budem, celokupnju atmosferu i autentičnost ovog festivala više sam mogao da osetim pre dve godine kada sam ga prvi put posetio. Tada sam ovde proveo više vremena i nisam imao premijeru. Svirao sam Čajkovskog kojeg sam svirao dosta puta pre toga, tako da nisam imao potrebe da budem toliko fokusiran na probu kao sada, s obzirom na to da je u pitanju premijerno izvođenje koje zahteva veću koncentrisanost i pažnju. Ipak na osnovu prethodnog iskustva, znao sam dolazim na mesto koje odiše autentičnošću i posebnom energijom. To je bilo jasno odmah nakon što sam prvi put kročio ovde.

Ovaj festival u fokus postavlja mlade umetnike omogućavajući im da ne samo kroz nastupe već i interakciju sa afirmisanim umetnicima dožive posebno iskustvo. Po Vašem mišljenju, koliko ovakvi festivali doprinose popularizaciji klasične muzike?

Svakako da doprinose, pogotovo kada iza toga stoji ličnost kakva je Emir Kusturica. Njegovo skretanje pažnje ovim festivalom na klasičnu muziku utiče na sve ljude koji se dive i prate njegov rad. Čak iako im do sada klasična muzika nije bila poznata, na ovaj način ona pridobija njihovu pažnju. Kada klasični muzičari organizuju ovakve festival, onda je to u neku ruku i očekivano, a kada to učini Emir onda je jedinstveno.

Vi ste neko ko važi za jednog od najvećih talenata današnjice. Šta je ono što uzimate kao najvažniji kriterijum prilikom interpretacije?

Najvažnije je ispričati priču kompozitora. Verujem da smo mi muzičari most između kompozitora, njegovih osećanja i misli i publike. Mislim da je, u tom smislu, uvek najvažnije prioritet postaviti na kompozitora i njegovu inicijalnu ideju, umesto na sebe samog i ličnu ambiciju. Naravno, to ne znači da bi svaki muzičar trebalo da interpretira potpuno identično. Uvek kao primer uzimam Šekspira koji je svoje komade napisao pre pet vekova, a i danas postoji mnogo načina njihovog iščitavanja i iznalaženja značenja. Ukoliko uzmemo Hamletovu rečenicu “Biti ili ne biti” , znamo da ju je moguće interpretirati na mnogo različitih načina, ali su reči uvek iste. Tako je i u klasičnoj muzici. Mi muzičari uvek moramo imati poštovanje prema osnovnoj ideji kompozitora, ali možemo u interpretaciju uneti i naša osećanja i shvatanja i na taj način ispričati njegovu priču prema senzibilitetu koji je nama blizak.