Jedan ste od inicijatora Sarajevo Film festivala? Ispričali ste sjajnu priču o tome kako je u ratnim uslovima festival nastao. Da li je to bio vaš vid borbe u to vreme ili jednostavno beg od stvarnosti?

- Duga je bila ta opsada. Jako je to bilo teško i psihički i fizički i na svaki drugi način. Znate, kada imate neku urgentnu situaciju koja traje nekoliko dana vi možete da se sakrijete, da se utišate. Ali kada kriza traje jako dugo, onda ljudi imaju potrebu da žive, ne samo da preživljavaju... Da imaju neka iskustva... Mi, ljudi iz kulture smo to radili. Pravili smo predstave, imali smo koncerte, izložbe... Ljudima je to bilo jako značajno, to je bio povratak u život.

To su bila teška vremena. Mnogi ljudi su bili usmereni ka tome da zadovolje svoje osnovne potrebe. Kako ste došli na ideju da pokrenete međunarodni filmski festival?

- Uglavnom nije bilo struje, ali se dešavalo da male količine struje uđu u grad, a bili su i agregati. Za agregate je bilo potrebno gorivo, pa je to bio dodatni problem, dodatna patnja sa strujom. Ja sam bio u to vreme direktor pozorišnog festivala "MES", koji je u toku rata bio napušten i ja sam predlagao gradonačelniku da radimo nešto... Naišao sam na odobravanje, ali iskreno briga je bila usmerena ka tome da ljudi opstanu, da ne budu gladni. Život se odvijao u teškim okolnostima. Želeo sam da to bude međunarodni festival, a da kasnije napravimo i filmski festival. Sedeo sam i razmišljao da mi sedimo ovde izvan sveta i poželeo sam da vidim filmove koji se snimaju u svetu. Imali smo ponekad struje i VHS plejer, a u to vreme smo morali fizički da imamo tu kasetu. Imao sam mali televizor u kancelariji i kad bismo imali struju, ja bih uspeo nešto da pogledam. Rekao sam, hajde da mi napravimo Sarajevo Film Festival. Pokušaću preko svojih prijatelja da dobijem desetak filmova i svaki dan ćemo puštati po jedan film. Očekivao sam da će na projekciju doći oko 30 ljudi i da ćemo uspeti da ih smestimo u naše kancelarije. To je bila inicijalna ideja. I onda kada sam proširio tu ideju, usledio je neverovatan odgovor. Dobili smo 150 filmova, Bertolučija, Godara... Pored igranih filmova bilo je i dokumentarnih, pa i dečijih. Shvatio sam da će to biti velika akcija i veliki posao. Trebalo je da nađemo prostor, agregate, da prevedemo filmove...

Kako ste uspeli da se organizujete? Da li ste imali adekvatnu podršku?

- Bila je potrebna velika ekipa, ali se dosta ljudi uključilo, čak i humanitarne organizacije. Bio je jedan futuristički film Vima Vendersa, koji sam gledao u Subotici pred sam početak rata, zove se "Do kraja sveta". U to vreme je to zaista bio neverovatan film, Nik Kejv je napravio muziku. Dobio sam ideju za temu festivala. Rekao sam - ovo je bilo "Do kraja sveta", a ovo je sad "Posle kraja sveta". Ljudi su bukvalno rizikovali život da dođu da gledaju filmove. Delili smo besplatno ulaznice, ali smo morali da ograničimo broj posetilaca, kako ne bismo rizikovali njihov život. Obeležili smo neke stare karte i po tome smo na kraju znali da je bilo otprilike 20.000 poseta u toku deset dana, koliko je festival trajao. To je bilo neverovatno i ljudi su zaista bili uzbuđeni. Zato uvek kažem da su ovaj festival izgradili građani Sarajeva. Da nisu bili zaljubljeni u film i da nisu bili spremni da praktično rizikuju svoj život za film, festivala ne bi ni bilo.

Kako su mediji reagovali u to vreme?

- Bilo je puno novinara iz sveta koji su izveštavali o festivalu, uključujući najveće novine i televizije... kad su čuli da se dešava festival, to je bilo veliko iznenađenje. Svi su želeli da pričaju sa mnom i svi su mi postavili isto pitanje - "Zašto filmski festival za vreme rata?". A ja sam svima odgovarao na isti način, postavljajući pitanje "A zašto rat za vreme filmskog festivala?". Jer normalno je da u jednom evropskom gradu bude filmski festival. Nije normalno da bude rat.

Da li ste u tom trenutku pretpostavili da će festival postati tradicija?

- Mi tada nismo znali da li ćemo preživeti naredni dan. Nismo mogli da zamislimo šta će biti za 20, 30 godina. To je bila daleka, nestvarna budućnost. Verovali smo da će doći mir, da će doći sloboda, ali mi nismo znali kada će doći i da li ćemo to dočekati.

Kakav je vaš stav prema umetnosti danas? Šta se sve promenilo kad pogledate ovaj period od tri decenije? Da li je sve komercijalizovano ili ipak umetnost opstaje kao "kritika društva"?

- Drugačije je sve. Mediji su drugačiji u svetu, pa i ovde. Oni znaju da čitaoce interesuje taj spoljni sjaj, zabave koje prate festival... Ali, umetnost opstaje. Imao sam sad baš priliku da na festivalu pogledam jedan potresan film koji se zove "Među bogovima", koji je režirao Vuk Ršumović. Film je o izbeglicama, migrantima iz Avganistana, koji se sticajem okolnosti nađu u Beogradu. Divno je napravio film, ali je pre filma pozdravio publiku i ukazao na to da u istom trenutku dok se publika priprema da pogleda film policija pokušava da utvrdi identitete osam migranata koji su se udavili u Drini jer su pokušali ilegalno da pređu granicu. Još jedan film koji me je oduševio je film Mirjane Karanović "Majka Mara". Tematika je potpuno drugačija, to je priča o ženi čiji sin umire mlad. Ona ostaje sama u svom bolu i zaljubljuje se u mlađeg čoveka. To je tema o kojoj se malo govori. Intimna je tema, nije društvena, ali mislim da je važna. To su duboki sadržaji koji možda teže prodiru u neke izveštaje, jer mi živimo danas u "društvu spektakla". Moram da pomenem i Srđana Vuletića, mog bivšeg studenta koji je režirao film "GYM" o nasilju nad ženama... Ima i danas dosta kvalitetnog sadržaja.

Da li se plašite da ova nova estetika, možda i veštački sjaj i glamur mogu da naruše suštinu i srž umetnosti?

- To se dešava... Preuzima primat. Primećujem da i neke moje kolege rado učestvuju u tome. Treba imati odnos prema javnosti naravno, ali oseća se da to jako šteti umetnosti. Ipak i dalje ima puno ljudi koji žele da vide umetničko delo, to su ljudi koji ne žele "estradu", koji teže pravom umetničkom iskustvu.. Naravno ima i onih koji dolaze u pozorište da vide glumce sa televizije.

Rekli ste u jednom intervjuu da umetnik treba da se rađa svakog dana. Kako se umetnik rađa svakog dana? Koji je to najveći izazov sa kojim se umetnik suočava svakodnevno?

- Umetnici moraju da neguju kritičko mišljenje prema svetu, ali i prema sebi. Najveći izazov je umor. Čovek se umori od samokritike, pa u nekom trenutku pogleda i druge i vidi kako drugi prolaze. Ali umetnik uvek mora da počne od nule, a to je veoma teško. Što ste stariji, što više priznanja iza sebe imate, sve je teže vratiti se na početak i prizvati taj početni san. On mora da se neguje, da se hrani kao živo biće, a ne da se ostavlja po strani...

Može li umetnik da učini svet boljim mestom? Da li verujete u to?

- Verovatno je i moguće je. U teškim okolnostima vladaju posebne energije. Ali ne može čovek da napravi jednu predstavu, jedan film ili deset filmova, pa da svet odmah postane bolji. Znamo da to nije realno. Ali postoji jedna druga stvar, objasniću vam. Ja sad kad sretnem ljude u Beogradu i u drugim gradovima i oni mi kažu da je predstava "Buđenje proljeća" ostavila na njih ključan trag shvatim da su oni poneli to iskustvo sa sobom. Ta predstava je bila pre 35 godina. To je taj doprinos, kada mi duboko "dotaknemo" našu publiku, a oni to nose tolike godine kao deo svoje životne priče, ja znam da ne postoji veća nagrada za mene. Za mene je to sve... Ne postoji nijedno priznanje koje može da se poredi sa takvom reakcijom.

U Srbiji ste radili na nekoliko projekata. Tu su "Gospođica Julija", "Mefisto"... Na potpuno nov način ste nam doneli klasična dela i obradili neke dobro poznate teme iz potpuno novog ugla. Postoji li nešto na čemu biste posebno voleli da radite u budućnosti?

- Ako se vraćamo klasici, to mora da bude način koji komunicira sa našim vremenom i postavlja pitanja iz našeg vremena. Kada sam počeo da radim "Gospođicu Juliju", na poziv Ane Zdravković, u Madlenianumu, interesovalo me je kako danas funkcioniše taj klasni odnos, kada je u pitanju i klasa, ali i emocionalni, seksualni odnos. Pomislio sam da je ona uvek prikazivana kao izuzetna lepotica. Meni je bilo interesantno da Julija bude jako debela i to je unelo posebnu dinamiku i otvorilo puno "Strindbergovskih pitanja". Postoji puno toga što bih voleo da obradim, ali problem je taj što imam previše ideja, a premalo vremena.

Predstava “Svijet mogućnosti” nedavno je oduševila gledaoce. Posebna je jer obrađuje veoma kompleksnu temu. Možete li da nam kažete nešto više o ovom regionalnom projektu koji je na poseban način uticao na publiku?

- Predstava “Svijet mogućnosti” je koprodukcija East West Centra Sarajevo, Srpskog narodnog pozorišta Novi Sad, Festivala Grad teatra Budva i Plesnog centra TALA Zagreb. To je drama o životima ljudi koji žive sa autizmom ili cerebralnom pralizom, ili imaju decu sa ovim zdravstvenim problemima. To nije aktivistička predstava, to je priča o njihovoj drami. To nas je jako ponelo i promenilo. Učinilo nas je osetljivijim ljudima. Srećni smo što su nam dopustili da uđemo u taj svet koji smo mi onda pokušali da približimo gledaocima. Ovu predstavu ćemo, nadam se u novembru igrati i u Beogradu.

Kako reaguju ljudi na ovu predstavu?

- Dirljive su reakcije. I onih koji nisu upućeni u ovu temu, ali i terapeuta i ljudi koji žive sa tim problemima. To je tako neophodna tema jer postavlja pitanje stvarnog smisla života. Znate sve ovo prođe, prođe i politika i spektakl i želja za novcem, a ovo su stvari koje su duboko u nama i opstaju.

Angažovani ste poslovno u celom regionu. Otkrijte nam za kraj da li možete za sebe da kažete da ste jugonostalgični?

- Ja nisam jugonostalgičar, ja sam Jugosloven. Ja i dalje volim koncept jugoslovenstva, u kome su svi ljudi koji žive od Triglava do Đevđelije braća. Ja mislim da smo mi svi jedan narod. U svakoj zemlji koja je nastala raspadom Jugoslavije osećam se kao kod kuće. Imam 63 godine i ne mislim to da menjam. Ovo nema veze sa ideologijom, ima veze sa nasleđem, humorom, hranom, jezikom koji delimo i na kojem se razumemo, ali i potrebom da se srećemo, radujemo i radimo zajedno. Ja sam to i to ću i ostati...