Glumica Jelena Đorđević, poznata je kao neko ko igra zahtevne uloge, koje su izazov i koje pomeraju granice. Takva je i uloga beskućnice Eme u ostvarenju "Smrdljiva bajka" Miroslava Momčilovića.

- Ovo je osoba koja je u jednom trenutku odustala od života i našla se pred nedoumicom da li da digne ruke na sebe ili od sebe. Odlučila se da čeka da život jednostavno prođe. Onda se jednoj takvoj osobi desi da se probudi čovek u njoj, a onda žena, da bi na kraju filma sazrela do te mere da snosi odgovornost ne samo za svoj život, već i za tuđi i na taj način postane majka.

Da li je ljubav najbolji odgovor i lek na svaku životnu nedaću?

- Oduvek i zauvek. Moraš prvenstveno biti čovek da bi mogao sebe da daš i da bi to zaista bila ljubav. To se odnosi i na komšiluk, decu, porodicu...na sve. Budimo ljudi.

Ukazala vam se prilika da budete direktna partnerka Žarku Lauševiću, nakon njegove duge4 glumačke pauze. Kako je bilo sarađivati sa njim?

- Vrlo značajne za nas su bile pripreme koje smo imali pred snimanje. Tokom tih dana mi smo se potpuno otvorili jedno drugom, ušli pod kožu, da bismo, kada smo se našli pred kamerama bili već stari znanci. Tokom snimanja bili smo sigurnost jedno drugome i stimulacija.

Lik koji vi tumačite je kompleksan. Prilikom kreiranja lika, shodno tematici filma, sa čime vam je bilo najteže da se nosite? Kada ste osetili najveću empatiju?

- Što je teži zadatak, to je za mene veća sreća da igram. Ja obožavam svoj posao i volim da se kompletno predam nečemu, a da nije neka banalna tema, kojima smo sve više zatrpani. Veliki tekstovi, velike stvari su za mene prava sreća. Kada pristanete na ulogu kao što je uloga Eme u Smrdljivoj bajki, onda ništa ne bi trebalo da vam predstavlja problem. Hoću li biti u deponiji, kontejneru...bila sam spremna i da se ošišam skroz, ali mi oni nisu dali (smeh). Veliko je zadovoljstvo raditi na takvim projektima. Evo, nedavno je u Zvezdara teatru izašla i predstava "Tramvaj zvani želja" fantastične Tenesi Vilijams.Te replike...prosto ste zahvalni što imate ogromnu sreću da vam se ukazala prilika da ih izgovarate, da ih ispunite sobom i date im smisao na sceni. To su za glumca velike stvari.

Imali ste priliku da na svojoj koži osetite reakcije ljudi na beskućnike tokom snimanja scena u Knez Mihailovoj ulici. Šta mislite da je najporažavajuće za ljude koji su sticajem okolnosti ili ličnim izborom postali beskućnici?

- Postoji velika razlika između onih koji su se na to odlučili i oni pomoć ne traže, i onih koje je život naterao na to. Nemam reči ni ideje kako tim ljudima pomoći. Ja svakodnevno pešačim na putu ka poslu i imam priliku da vidim strašne prizore života starijih ljudi u Srbiji. Na sve njih bi trebalo da se obrati pažnja.



(Atelje 212- promo plakat- Predstava Kazimir i Karolina)

Vi ste neko ko je aktivan i u pozorištu. Malo pre ste pomenuli komad Tenesi Vilijams, ali jedna predstava se zaista izdvojila sa fantastičnim kritikama i velikim brojem nagrada na Festivalima - Kazimir i Karolina.

- Ja sam jako srećna zbog tog iskustva. Ovo je predstava koja se radila potpuno nepretenciozno u svakom smislu te reči - od ekipe, budžeta, tadašnje pres konferencije na kojoj se pojavila tek nekoliko novinara... A onda se iznedrio jedan takav biser. Mislim da ono što je od krucijalne važnosti danas u teatru, koji je sklonjen kao nebitna stvar, da se vide ljudi koji izgaraju na sceni, od najmanje uloge do vodećih. Kada je prisutna ljubav i entuzijazam, onda to mora da iznedri biser, kao što je slučaj sa "Kazimirom i Karolinom".